Najopsežnija studija masovnih ubica koju je ikada sprovela vlada SAD otkriva zapanjujuće informacije o počiniocima.

Stereotip o masovnom ubici je beli muškarac sa istorijom mentalne bolesti ili nasilja u porodici. Iako je ovo možda anegdotalno istina, najveća pojedinačna studija masovnih ubica koju je vlada SAD ikada finansirala otkriva da skoro sve masovne ubice imaju 4 specifične zajedničke stvari.

Nova studija svih masovnih ubistava koju je finansiralo Ministarstvo pravde – reč je o ubistvima četvoro ili više ljudi na javnom mestu – koja su počinjena od 1966. do danas – otkriva da su ubice po pravilu iskusile traumu u detinjstvu, ličnu krizu ili su doživeli nekakvu nezgodu, kao i „scenario“ primera koji opravdavaju njihova osećanja, ili služe kao smernice. A tu je i četvrta stvar: pristup vatrenom oružju.

O osnovnom uzroku masovnih ubistava se vodi žestoka rasprava, u kojoj jedni za to krive mentalno zdravlje, a drugi oružje. Istraživači se nadaju da će otkrića iz ove studije dovesti do holističkijeg pristupa ovom problemu, na osnovu dokaza – i obezbediti mogućnosti za osmišljenu akciju.

„Podaci su podaci“, kaže Džilijan Piterson, psiholog sa Univerziteta Hamlajn i koautor studije. „Podaci nisu politički. Mi se nadamo da će ovo unaprediti raspravu“.

Studija, koju je sastavio Projekat Nasilje, nepristrasna radna grupa posvećena suzbijanju nasilja u društvu, objavljena je u utorak i najopsežnija je i najdetaljnija baza podataka o masovnim ubicama do sada, postavljena na 100 različitih varijabli. Njeno objavljivanje je usledilo manje od nedelju dana nakon što je jedan tinejdžer ubio dva učenika u svojoj srednjoj školi u Santa Klariti, u Kaliforniji, pre nego što je sebi zadao smrtonosan hitac u glavu.

Istraživači su upotrebili Ef-Bi-Ajevu definiciju „masovnog ubice“ – kada je četvoro ili više ljudi ubijeno, ne uključujući počinioca – i primenili je na ubistva na pojedinačnim javnim mestima. Podaci sežu još od 1. avgusta 1966, kada je jedan bivši marinac otvorio vatru sa vidikovca u Univerzitetu u Teksasu, i ubio 15 ljudi. To nije bilo prvo masovno ubistvo u SAD, ali istraživači su ga odabrali za polaznu tačku zato što je bilo prvo o kome su radio i televizija opsežno izveštavali.

Baza podataka otkriva brojna opčinjavajuća otkrića. Masovne pucnjave postaju sve češće i smrtonosnije: od 167 incidenata koje su istraživači zabeleželi u tom pedesettrogodišnjem periodu, 20% njih se odigralo u poslednjih pet godina, a polovina njih od 2000. godine.

Njih sve više motiviše rasna, verska ili mizogina mržnja, naročito ona koja su se dogodila u proteklih pet godina.

A u razdoblju u kome su sve striktniji zakoni o oružju, uključujući i provere biografija, nacionalno političko pitanje, studija otkriva da je više od polovine masovnih ubica iz baze podataka svoje oružje nabavilo legalnim putem.

Ali istraživači kažu da ih je posebno zapanjilo to koliko mnogo masovnih ubica je pokazivalo simptome neke vrste krize pre ubistava. „To je prilika za prevenciju“, kaže Piterson.

5 profila masovnih ubica

Stručnjaci odavno upozoravaju da ne postoji jedan jedinstveni profil masovnog ubice. Ali istraživači Projekta Nasilje otkrili su neke lične karakteristike koje su često u vezi sa određenim tipovima lokacija na koje ubice ciljaju, i podelili su ih u pet generalnih kategorija:

 

  • Maloletne ubice: beli muškarci, obično učenici ili bivši učenici neke škole, sa istorijatom traume. Većina njih su suicidni, do detalja planiraju svoj zločin, i u nekom trenutku nekome saopštavaju svoj plan pre ubistava. Koriste više komada oružja, koje obično ukradu od nekog člana porodice.
  • Studenti ubice: muškarci svih rasa koji u tom trenutku studiraju, suicidni su, i imaju istorijat nasilja i traume iz detinjstva. Obično koriste legalno pribavljeno ručno naoružanje i za sobom ostavljaju neku vrstu manifesta.
  • Ubice – kolege: muškarci od četrdeset i nešto, specifičnog rasnog profila. Većina njih je zaposlena na mestu na kome izvršava ubistva, obično na administrativnim radnim mestima, i ima neku vrstu animoziteta prema njima. Oni koriste legalno pribavljene pištolje i puške.
  • Ubice u verskim objektima: beli muškarci u svojim četrdesetim godinama, tipično motivisani mržnjom ili nasiljem u porodici, koje se preliva u javnost. Njihovi zločini obično nisu pažljivo isplanirani.
  • Ubice na komercijalnim lokacijama (kao što su prodavnice i restorani): beli muškarci u svojim tridesetim godinama sa istorijom nasilja i kriminalnim dosijeom. Oni obično nemaju nikakve veze sa odabranom lokacijom i koriste samo jedno, legalno pribavljeno oružje. Oko trećina njih pokazuje znake „poremećaja razmišljanja“, što je izraz za mentalno stanje kao što je šizofrenija, koje rezultira u neorganizovanom razmišljanju, paranoji i samoobmanjivanju.

 

Mržnja u porastu

Studija pokazuje da je broj ubica koje motiviše rasizam, verska mržnja i mizoginija u porastu od šezdesetih godina – najdramatičnije u poslednjih pet godina.

Od 2015, ubistva izazvana mržnjom, čije su žrtve bili tamnoputi vernici u Čarlstonu, jevreji u sinagogama u Pitsburgu i Poveju, žene u studiju za jogu u Talahasiju, i Latino-Amerikanci u Volmartu u El Pasu, dominirali su naslovnim stranicama u zemlji i dodale su još jedan sloj složenosti problemu masovnog nasilja u Americi.

Između 1966. i 2000, bilo je 75 masovnih ubistava. Od tog broja, 9% njih motivisao je rasizam, 1% verska mržnja, a 7% mizoginija. Od 32 masovna ubistva koja su se dogodila u SAD od 2015, 18% njih je motivisao rasizam, 15% religiozna mržnja, a 21% mizoginija.

Povećanje broja masovnih ubistava motivisanih ideologijom koincidira sa pojavom revitalizovane ekstremne desnice, koja na internetu sklapa nacionalne pa čak i internacionalne saveze mržnje. Veliki porast ubistava inspirisanih mizoginijom takođe je u ravni sa porastom „Incela“, što je skraćenica za „involuntarily celibate“, što je internet potkultura onih koji su u prinudnom celibatu, koju čine gnevni mladi muškarci koji duboko preziru i okrivljuju žene za svoju izolaciju.

Mentalno zdravlje jeste faktor – ali je retko i uzrok

Dve trećine masovnih ubica iz baze podataka ima dokumentovan istorijat problema sa mentalnim zdravljem. Iako ovo deluje kao visok procenat, istraživači ističu da oko 50% Amerikanaca iskusi neku vrstu problema sa mentalnim zdravljem u nekom trenutku svog života.

Šta više, procenat ubica čiji su zločini direktno motivisani simptomima mentalnog poremećaja (kao što su samoobmanjivanje ili halucinacije izazvane psihozom) mnogo je manji: oko 16%. To je manji procenat od ubica koje motiviše mržnja, problemi na poslu ili međusobni konflikt.

„Ako neko ima istorijat problema sa mentalnim zdravljem, mislim da smo stekli naviku da za njihove postupke krivimo te probleme“, kaže Piterson. „Ali neko može da boluje od depresije, na primer, ali nije sve što čini vođeno time“.

Ali i pored toga, studija otkriva jake veze između samoubilačke motivacije i masovnih ubistava. Skoro 70% ubica su bili suicidni pre ili tokom ubistava, a brojke su još više kod ubistava u školama.

Ova otkrića mogu da imaju snažne implikacije kada je u pitanju javna politika, po rečima istraživača. „To nam pokazuje da postoje mogućnosti za intervenciju – to se ne događa iz čista mira“, kaže Piterson.

„O prevenciji samoubistva znamo mnogo više nego o ovom pitanju, i znamo kako to funkcioniše – stvari kao što su ograničavanje pristupa oružju, direktno postavljanje pitanja, povezivanje ljudi sa spoljnim resursima, i posvećivanje manje pažnje tome u medijima“.

Želja za slavom

Procenat ubica koji su vođeni željom za slavom je znatno porastao u proteklih pet godina, otkriva studija. U prvih 15 godina 21. veka, nekih 3% počinilaca je bilo motivisano željom da uđu u istoriju kao masovne ubice.

Između 2015. i 2019, taj broj je skočio na 12%.

Jedan od specifičnih motiva za one željnih slave ostaje na čudan način nepromenjen tokom godina: masakr u srednjoj školi Kolumbajn.

I pre toga je bilo mnogo masovnih ubistava, pa čak i onih po školama, ali Kolumbajn, koji se odigrao 1999. u državnoj srednjoj školi u Litltonu, Kolorado, redefinisao je masovno ubistvo u školi kao medijski spektakl. Haotične scene ispred škole su više sati bile prenošene uživo, pre nego što je otkriveno da su počinioci izvršili samoubistvo, a ubice su iza sebe ostavile opsežne dokumente o svojim planovima i motivima.

Uticaj Kolumbajna je toliko veliki, da studija čak otkriva i da je želja za slavom kao motiv za masovno ubistvo u velikoj meri ograničena na američki zapad: 70% masovnih ubistava čiji je motiv bila želja za slavom odigralo se u tom regionu (u poređenju s tim, istraživači na severoistoku nisu otkrili nijedno masovno ubistvo čiji je motiv bila želja za slavom).

Kako nabavljaju oružje

Gotovo polovina masovnih ubica iz baze podataka je svoje oružje kupilo legalno. Trinaest procenata njih je svoje oružje nabavilo putem „krađe“, što uključuje i pozajmljivanje od prijatelja i članova porodice. Ubice iz škola – u ogromnoj meri mlade – najčešće oružje nabavljaju na ovaj način. Istraživači kažu da ovi podaci mogu da potkrepe zalaganje za zakonske mere za bezbedno skladištenje vatrenog oružja.

Ručni pištolji su nadaleko najčešće vatreno oružje korišćeno za masovna ubistva, i koriste se tri puta više nego lovačke, poluautomatske ili automatske puške.

Automatske puške su zabranjene 1994, tokom Klintonovog mandata, ali federalna zabrana je istekla deceniju kasnije, i proizvođači su iskoristili priliku da ponovo reklamiraju vojno oružje civilima.
Istraživači kažu da je u poslednjih pet godina došlo do statistički značajnog povećanja korišćenja automatskih pušaka za masovna ubistva, što takođe koincidira sa time što ubistva postaju sve masovnija.